Istorija rase
Današnji izgled labrador retriver duguje Velikoj Britaniji gde je nastao krajem XIX veka, da bi doživeo veliki uspeh posle I. sv. Rata. Njegovo poreklo je ustvari okruženo misterijom. Naime, labrador retriver i poluostrvo Labrador kanadske države Kvebek zajedničko imaju samo ime. Po jednoj prihvatljivoj teoriji labrador je bio otkriven na ostrvu Nova Zemlja-Newfaundlend na severoistoku američkog kontinenta, a ipak, malo je verovatno da on odavde nosi poreklo.
U to vreme ostrvo Nova zemlja je važila za veoma hladno područje okruženo ledenim omotačem, dok evropski ribari nisu otkrili njena prava bogatstva - vode neverovatno bogate ribom. To su mahom bili portugalski, baskijiski, bretonski ili engleski ribari koji su brodovima krstarili vodama Newfaundlenda najpre kao privremeni, a posle kao stalni kolonizatori tog otoka.
Pretpostavlja se da, najverovatnije, potiče od portugalskog ovčara kojeg su na ostrvo doneli portugalski ribari. Dugi period koji je on proveo na tom surovom i malo gostoljubivom ostrvu za njega je bilo od velike koristi, učinilo je od njega jako otpornog psa, sa izuzetnom sklonošću za plivanje i izvanrednog njuha, smisla za traženje i aportiranje. Prilagođen na vodu, počeo je da se izdržava, da se hrani pomažući ribarima, izvlačeći ribarske mreže iz ledene vode i donoseći ribe koje su pobegle iz mreže. Takođe je čuvao i skladišta gde se ostavljala i solila riba mahom bakalari.
U to vreme još nije nosio ime labrador retriver već se zvao pas St. Johna a tako se zove i glavni grad Newfaunlanda. Malo verovatna, mistična teorija povezuje misteriju njegovog porekla sa legendom koja govori da je labrador retriver rođen iz ljubavi između vidre i psa St. Johna, a u prilog ove teorije se navodi osnovna karakteristika ove rase - vidrin rep.
Maglovita teorija o poreklu ima za pretpostavku da su ovi psi najverovatnije došli sa američke obale čije ime labrador potvrđuje ovo razmišljanje. I ona, manje verovatna teorija koji su nam naši poznanici skandinavci predočili (trenutno labrador retriver doživljava izuzetnu popularnost u skandinavskim zemljama) da su ustvari još Vikinzi zaslužni za ovu pasminu. Normalno, oni smatraju da su Vikinzi prvi otkrili i Ameriku.
Treba precizirati da ovo nije jedina pasmina koja potiče sa Newfaunlanda; tu su još 3 vrste retrivera i pas St. Johna koji dele isto poreklo, i imaju dosta zajedničkih tačaka, ali i secifičnosti po kojima se međusobno razlikuju. Krajem XIX. veka vlast otoka Newfaundlanda, radi pospešivanja stočarstva su uveli mnoge takse za držanje ovih pasa tako da je ustvari administracija ograničila broj ovih pasa, a ribari su ih brodovima odvodili prema Britaniji, gde ovaj vodeni pas polako postaje lovac. Naravno, ovi došljaci nisu bili u pravom smislu reči lovački psi i bili su vrlo različitog izgleda. Zato se prišlo ukrštanju ovih pasa s lovačkim psima da bi se dobio dobar njuh, fin hod, dobro držanje, odnosno, da bi se selektivnim uzgojem dobio bolji lovački kvalitet. Tako je selekcijom u dva pravca jednom metodom dobijen flat-coated i golden retriver,a drugom metodom labrador retriver.
Britanske aristokrate kao što je Lord Malmesbury (kome se duguje ime labrador), Lord Scott, Vojvoda iz Buccleucha, pukovnik Peter Hawker, Lord Knutdford su svojim uzgojnim programima značajno doprineli razvoju labradora kao lovnog psa i doprinijeli standardizaciji pasmine. Tako je pasmina labrador retriver bila priznata od strane Kennel kluba 1903. godine. Sam rad britanskih aristokrata je bio posvećen prevođenju vodenog psa kao nelovnog, mirnog i jakog, u lovnog psa selektovanjem i dodavanjem malo krvi pointera, setera, španijela da bi se poboljšao njuh čega se prihvatila uzgajivačnica Gentry. Njihovi ptičari, pointeri i seteri su na gomili hvatali divljač, a bio je potreban neko ko će hvatati ubijene ptice i čuvati ih dok lovci traže divljač. Naravno, labrador je zadovoljavao ove kriterijume i rešio problem sa vodenom divljači koja je bila često izgubljena po močvarama, barama, mulju. Tako od skromnog ribara labrador je postao simbol profinjenosti i istančanosti.
Svi lovni psi znaju aportirati, ali retriveri najbolje pronalaze, jer su oni specijalisti za pamćenje sukcesivnih padova mnogih ptica tako da ih aportiraju po redu padanja. U principu to što ga motivise da traži divljač i nije instinkt, strast za lovom, već želja da obraduje svog gospodara. Svoj život stavlja u potpunosti u ruke čoveku koji ga je prihvatio.
Specifičnost pasmine je karakterističan vidrin rep koji ujedno služi kao kormilo, dupla koža između prstiju i jedinstvena želja da pliva i roni. Što se tiče boje, do 1899. je bilo samo crnih, a potom je priznata i žuta boja i to sve nijanse žute; od krem do lisičje crvene, tj. red fox. Selektovanjem u Americi smeđa, tj. čokoladna boja je nešto kasnije standardizovana.
Upotreba labradora kao nezamenjivog pomoćnika u lovu ne iscrpljuje sve njegove mogućnosti.